Banjsku”

 

 

 

Zaglavljenoj u Ukrajini, Rusiji je danas veoma važno da dobije podršku od bilo koje vlade u Evropi. Mađarska, Srbija, Crna Gora i deo BiH jedini su u Evropi koji otvoreno podržavaju politiku Vladimira Putina.

 

 

 

Rezolucija o situaciji u Srbiji nakon izbora“, koju su nedavno usvojili poslanici Evropskog parlamenta, prinudila je predsjednika Srbije Aleksandra Vučića da prihvati ponavljanje izbora u Beogradu. Novi izbori biće održani 2. juna 2024. godine.

 

 

 

„Parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji od 17. decembra 2023. nisu bili pošteni i potrebno je sprovođenje nezavisne međunarodne istrage navodnih neregularnosti, sa posebnom pažnjom na izbore u Beogradu“, navodi se u Rezoluciji EP i dodaje da su „zbog konstantne i sistematske zloupotrebe institucija i medija, izbori bili ispod očekivanih standarda zemlje kandidata za članstvo u EU“.

 

 

 

Ima li Srbija Aleksandra Vučića uopšte ambiciju da se pridruži EU? Sudeći po podršci građana – nema. Nade da bi nova vlada to mogla promijeniti su minimalne.

 

 

 

„Srbija bi novu vladu mogla dobiti do kraja marta. Sa mesta predsednice Vlade, Ana Brnabić ide na poziciju predsednice parlamenta, budući da je to, kako kaže Aleksandar Vučić, odluka najviših organa Srpske napredne stranke (SNS). Javnost spekuliše o sastavu nove vlade, a sva imena koja se pominju članovi su najužeg rukovodstva stranke. U tom smislu, ne verujem da će u novoj vladi biti velikih iznenađenja, niti da će ona menjati politiku prema EU i regionu“, kaže za Pobjedu penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Žarko Korać.

 

 

 

Kandidat za premijera je aktuelni ministar odbrane i predsjednik SNS-a Miloš Vučević. Što Vučevića preporučuje za mjesto premijera?

 

 

To što je miran i poslušan partijski vojnik. Vučević je Vojvođanin, slepo sledi partijsku liniju, nema svoje mišljenje i lojalan je Vučiću. Dovoljno!

 

 

 

Sa druge strane, buduća predsednica Skupštine posljednjih se godinu ili dve pokazala kao najagresivniji branilac Aleksandra Vučića. Na tome joj se Vučić javno zahvalio, pohvalivši je da je „politički sazrela“. Ana Brnabić žestoko napada opoziciju, direktno vređa poslanike Evropskog parlamenta koji su pratili poslednje izbore u Srbiji, proziva i kritikuje institucija Evropske unije.

 

 

 

Ovakve duboko lične uvrede na račun evropskih zvaničnika nisam čuo još od vremena Slobodana Miloševića. Agresivna odbrana Aleksandra Vučića i uvrede na račun svih njegovih kritičara, preporučili su Anu Brnabić za mesto predsednice Skupštine.

 

 

 

Kako vidite poziciju Socijalističke partije Srbije? Ivica Dačić je, diktatom Moskve, do sada uspijevao da bude dio vlasti…

 

 

Dačić sada ima i novi „argument“ u svojim rukama: bez saveza sa njim, Vučić gubi vlast u Beogradu. Inače, na decembarskim izborima SPS je doživela debakl, nakon čega je Dačić otvorio pitanje svog statusa predsednika stranke. Ipak, verujem da će Dačić biti deo nove vlasti u Srbiji, iako će uticaj i značaj njegove partije biti znatno slabiji.

 

 

 

Znači li to da će slabiti i uticaj Rusije na Vladu Srbije?

 

 

Nema govora! Zaglavljenoj u Ukrajini, Rusiji je danas veoma važno da dobije podršku od bilo koje vlade u Evropi. Mađarska, Srbija, Crna Gora i deo BiH jedini su u Evropi koji otvoreno podržavaju politiku Vladimira Putina. Zahvaljujući njima, Putin pokazuje, i Rusima i svetu, da Evropa nije jedinstvena u osudi njegove agresije na Ukrajinu. Kada je reč o ruskom uticaju, mislim da je, zahvaljujući SPC, taj uticaj danas najjači u Crnoj Gori. Ranije je ruski pritisak na Crnu Goru bio brutalan, što je rezultiralo najpre pokušajem državnog udara 2016, a onda i litijama koje su dovele do smene vlasti. Putin to sada radi diskretnije, lukavije.

 

 

 

Zašto je ruski uticaj danas jači u Crnoj Gori nego u Srbiji?

 

 

Nije jači, jednak je; samo Rusi u Crnoj Gori danas postižu više. Pomoću SPC, Rusi su 2020. oborili vlast u Crnoj Gori, što je jedinstven slučaj u posleratnoj Evropi. Vlada Zdravka Krivokapića izabrana je u Manastiru Ostrog; aktuelni predsednik Crne Gore, premijer i šef parlamenta došli su iz tog miljea.

 

 

 

Ipak, ključnu ulogu u destabilizaciji i Crne Gore i regiona ima predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, koji dosljedno sprovodi i ruski interes na Zapadnom Balkanu.

 

 

Zajedničko delovanje SPC i Vučića se u Crnoj Gori pokazalo izuzetno delotvornim. Kao i u Srbiji, uostalom. Nema sumnje da je Vučić pojačao svoj politički uticaj u Crnoj Gori. Crnogorske političare Vučić okuplja, korumpira, pritiska, što radi delimično zbog Srbije, ali i u korist Rusije. Realna je opasnost da se stvari otrgnu kontroli. Jer, ako politička struktura pod kontrolom Andrije Mandića i Milana Kneževića uđe u vladu Milojka Spajića, Crna Gora je definitivno u raljama Rusije, istovremeno ispunjavajući i određene ambicije Aleksandra Vučića. Ipak, nije mi jasno kakav tačno aranžman Vučić ima sa Crnom Gorom.

 

 

 

Ako predsjednik Srbije koordinira svaki potez i vlasti i dijela opozicije u Crnoj Gori, ako BIA, pomoću Dritana Abazovića, sada i Demokrata, razvaljuje crnogorski bezbjednosni sistem, ako je Vučićeva marioneta, šef parlamenta Andrija Mandić, neformalni lider vladajuće većine, ako je predsjednik Jakov Milatović toliko servilan u odnosu na predsjednika susjedne države da mu se javno divi, što nije jasno?

 

 

Spajić patetično ponavlja da na njega niko ne utiče. U redu, ali zašto onda ne napravi vladu bez DF-a i Mandića, koji u svom kabinetu drži srpsku zastavu. Pokažite mi parlament u Evropi u kome njegov predsednik u svom kabinetu drži zastavu susedne zemlje! Mandić kaže da time dokazuje da predstavlja Srbe u Crnoj Gori. Nije istina! Ta zastava ne predstavlja Srbe u Crnoj Gori, nego državu Srbiju. Srpska zastava u crnogorskoj skupštini dokaz je da Srbija delimično vrši vlast u Crnoj Gori.

 

 

 

Mandić je najduže u politici, ima najviše političkog iskustva. Iako je prvostepeno osuđen za pokušaj državnog udara, u kojem je, nema sumnje, učestvovala srpska i ruska agentura, građani Crne Gore su glasali za njega i doveli ga na čelo crnogorskog parlamenta. Šta očekujete od takvog čoveka? Mandić, pritom, ne samo da sluša Vučića, on ga imitira.

 

 

 

Kako?

 

 

Mandić javno govori o neophodnosti nastavka evropskog puta Crne Gore, a radi sve suprotno. I Vučić govori da Srbije ide u Evropu, a onda… Iako su kao ličnosti različiti, u političkom smislu, Mandić imitira Vučića. Deklarativnom podrškom evropskim integracijama Mandić daje alibi Spajiću, koji time svojim glasačima poručuje – čim neko uđe u moju vladu, odmah postaje evropejac. Baš kao i Mandića, i predsednika Crne Gore, koji se toliko divi Vučiću, izabrali su građani Vaše zemlje. Kao i premijera, koji, uprkos realnosti, nastavlja da govori o evropskim uspesima svoje vlade.

 

 

 

Isto tvrde i zapadne diplomate.

 

 

Zapanjuju me zapadne diplomate koje Spajićevu vladu nazivaju evropskom, iako znamo da ona to nije. Nažalost, danas je Crna Gora državni simulakrum i veoma je opasno podsticati to propadanje.

 

 

 

Evropa je na isti način ohrabrivala Vučića, pa vidite gde smo… Nakon dvanaest godina Vučićeve vlasti, Zapad prvi put reaguje na njegovu izbornu prevaru, na brutalnu kontrolu medija, na ucenjivanje i korumpiranje birača… A svi znamo da je ovo što je uradio u decembru prošle godine Vučić radio konstantno, od momenta dolaska na vlast 2012. godine.

 

 

 

Zašto EU sada reaguje?

 

 

Zato što su stvari ipak otišle predaleko. Prvo, Srbija je stala sa evropskim integracijama. Drugo, Vučić je napravio mnogo političkih grešaka, od kojih je najfatalnija – Banjska. Albin Kurti je pre napada na Banjsku bio u diplomatskoj defanzivi. Međutim, taj oružani napad na Kosovu osvestio je Evropu: shvatili su da imaju posla sa političarem koji je na mnogo toga spreman. Umesto da, kao do sada, slušaju ono što govori, što im obećava, konačno su počeli da gledaju ono što radi. Znam šta im Vučić govori.

 

 

 

Što?

 

Ponavlja da se plaši reakcije Rusa, da se plaši SPC, kojoj, inače, daje milione, plaćajući je da ćuti. Crkva ćuti zahvaljujući i izrazito slabom patrijarhu Porfiriju, koji je ogromno razočaranje za mnoge u Srbiji. Sve u svemu, mislim da je došao kraj žmurenju Zapada pred onim što radi Vučić. Drugi je problem to što Evropa veruje da u Srbiji nema jasnu političku alternativu Vučiću. Zapad ne pomaže srpsku opoziciju, iako ih sada prvi put poziva na razgovore. Ipak, Vučićev medeni mesec sa EU je završen. Naravno, stvari bi se promenile ako bi potpisao sporazum sa Kosovom. Što ne verujem da će učiniti.

 

 

 

Neće?

 

Neće. Ali će sprovesti ono što im je obećao. Čim je izložen pritisku, Vučić popusti. Zašto? Zato što neopisivo voli vlast. Reč je o čoveku koji sebe ne vidi izvan politike. On nema intrinzičnu vrednost; njemu je ta vrednost vlast, posebno način na koji je vrši. Zato je neće lako pustiti. Pogledajte šta je uradio u Beogradu: uvozio je glasače iz bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska, iako je jasno da glasač ne može imati dva prebivališta. Kao Beograđanin, mogao bih, recimo, da glasam na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, ali ne i u Podgorici.

 

 

 

Mogli biste, kako ne. Moglo je u Nikšiću, Budvi, Herceg Novom, u Srebrenici…

 

 

U Beogradu je veoma mala razlika u glasovima između vlasti i opozicije. Da je Vučić imao ubedljivu većinu, ne bi mu bili neophodni glasači iz BiH. Jer Vučić i Dačić danas zajedno nemaju dovoljan broj odbornika u Beogradu da bi formirali vlast. Naravno, Vučić može da kupi njih dvoje ili troje – i kupio ih je, koliko znam – ali se plaši ne samo reakcije Beograđana – nedavno ste imali po pedeset, šezdeset hiljada ljudi na ulicama – nego i odgovora EU. Na dan izbora novinari i opozicioni aktivisti otkrili su da se u hali na Novom Beogradu skupljaju glasači koje su Vučićevi aktivisti kombijima prevozili iz BiH i učili ih kako i gde da glasaju. Na izborima za Gradsku skupštinu Beograda glasali su ljudi koji u životu nisu bili u Beogradu.

 

 

 

Predsjednik Vučić je, kažem, to već isprobao u Crnoj Gori i u BiH, što je srpska opozicija ili ignorisala ili prećutno odobravala.

 

 

 

To je Vučić radio od prvog dana. Tačno je da se srpska opozicija nije previše bavila izborima u regionu i ne znam da li je nešto naučila iz onoga što se dogodilo u Beogradu. Mislim da su opozicione stranke usresređene na izbore u Srbiji i nemaju jasne stavove o regionalnoj politici.

 

 

 

Srpska opozicija ne priznaje nezavisnost Kosova, ne priznaje genocid u Srebrenici, Crnu Goru smatra srpskom državom, ne priznaje crnogorski nacionalni i kulturni identitet, podržala je litije državne Crkve Srbije… Kako nema?

 

 

Nisam dovršio rečenicu. Dakle, srpska opozicija nema nikakav kritički odnos prema regionalnoj politici, što će joj se obiti o glavu. Deo opozicije ignoriše ono što se događa u okruženju, a deo se prema Kosovu, Crnoj Gori i BiH odnosi isto kao i Vučić. U Srbiji su usamljeni glasovi onih koji su kritikovali učešće SPC u smeni vlasti u Crnoj Gori. Zašto je većina ćutala? Zato što je svesna da se isto može dogoditi i njima u Srbiji.

 

 

 

Devedesetih ste bili dio političke opozicije Slobodanu Miloševiću, pa se sjećate da su sve stranke, izuzev one Vojislava Koštunice, tada blisko sarađivale sa vlastima u Crnoj Gori. Predsjednik Milo Đukanović i njegova vlada bili su vrsta njihovog političkog kišobrana, aktivni podržavaoci srpske opozicije i Zorana Đinđića. U obje države imate novu generaciju političara, zašto ne sarađuju ako već imaju istog političkog protivnika?

 

 

Dok sam bio predsednik male Socijaldemokratske unije, ta stranka je imala kontakte sa svim socijaldemokratskim partijama u državama nekadašnje Jugoslavije. Uključujući Demokratsku partiju socijalista Crne Gore. Reč je o ljudima koji dosta slično misle, pa se, i kao mala stranka, u tom društvu odmah osećate sigurnije, jače. No, svako vreme ima svoje političare. I dalje mi nije jasno kako srpska opozicija ne vidi notornu činjenicu: Evropa će ih procjenjivati po tome kako se odnose prema ratovima devedesetih, prema Srebrenici, prema onome što govori Milorad Dodik.

 

 

 

Jedan od načina na koji Zapad formira sud je i to šta vaši susedi o vama misle. Na agresiju na Ukrajinu najburnije reaguju Baltičke zemlje i Poljska, jer je to njihovo neposredno okruženje. Srpska opozicija ne vidi da će ih Evropa pitati podržavaju li to što govori Dodik; jesu li saglasni sa stavom SPC i velikog dela i vlasti i opozicije o Crnoj Gori, koji je zapravo identičan Putinovim stavovima o Ukrajini. Ako niste saglasni, zašto to javno ne kažete? Nažalost, u Srbiji većina misli da je greška što Crna Gora uopšte postoji i da bi tu grešku, naravno, trebalo ispraviti. Žalosno je i to što anticrnogorsku kampanju u Srbiji predvode Crnogorci. Kada je spaljena lutka sa likom Andreja Nikolaidisa, najznačajnijeg i najprevođenijeg crnogorskog pisca, taj skandal niko u Srbiji nije osudio. I to su slike naših društava.

 

 

 

Kažete da Brisel vjeruje da predsjednik Vučić u Srbiji nema ozbiljnu političku alternativu. Nakon svega, ima li je?

 

 

Brisel je, kažem, opoziciju ipak počeo da poziva na razgovore, što je dobra vest. Problem je to što je politička alternativa Vučiću nedovoljno proevropska. A Vučićeva politika, to je jasno, samo je nastavak Miloševićeve politike, prilagođene vremenu i okolnostima. Kada je „oslobođen“ Vukovar, Vuk Drašković, koji je u svojoj političkoj karijeri imao velike oscilacije, kao lider tadašnje opozicije je sravnjivanje sa zemljom tog hrvatskog grada nazvao – Hirošimom. Drugim rečima, ima trenutaka kada morate govoriti istinu. Ako mislite da ćete malim lukavstvom uma uspeti da prevarite Vučića i javnost, pa da onda postepeno, kada osvojite vlast, krenete da govorite istinu, to, bojim se, nije naročito mudra politika.

 

 

 

Možemo li reći da je ponavljanje izbora u Beogradu mala pobjeda opozicije?

 

 

To je velika pobeda! I veliki Vučićev poraz – prvi ozbiljni nakon jedanaest godina. Vućić je već krenuo u kampanju, pokušaće sve da dobije izbore u Beogradu, koje je u decembru izgubio.

 

 

 

Kakve su šanse opoziciji na ponovljenim izborima?

 

 

Još ne vidim kampanju opozicije, niti odluku u kojem formatu će izaći na izbore. Moraju biti aktivniji; moraju jasno osuditi Vučićevo držanje Srbije zarobljene u iluzijama, u obmanama, u uverenju da je najveći gubitnik raspada Jugoslavije, da je njena obaveza redefinisanje vlastitih granica… Sve dok Srbija bude držala otvorenim pitanje granica – što se odnosi i na Crnu Goru – na Zapadnom Balkanu neće biti mira. Srbija je jedina država koja konstantno drži otvorenim pitanje sopstvenih granica.

 

 

 

I Rusija nikada nije zatvorila pitanje svojih granica.

 

 

 

Tako je.

 

 

 

Brisel je, kažete, zaoštrio stav prema režimu u Beogradu. Može li taj stav biti ublažen?

 

 

Ne verujem da će Brisel preći preko Banjske i krađe izbora u Srbiji. Evropa neće rat na Balkanu.

 

 

 

Očekujete li da Amerika podrži stav EU kad je riječ o predsjedniku Srbije Vučiću?

 

 

Nadam se da će i Amerika to učiniti. SAD svoju politiku na Balkanu vide kao uspešnu. Podsećam da je Amerika nedavno otvorila svoju bazu u Albaniji, što tretiraju kao uspeh. Zanimljivo, američka baza nije napravljena u Crnoj Gori.

 

 

 

Možete li danas uopšte zamisliti da slična baza bude otvorena u Crnoj Gori, u državi koja je, zahvaljujući i pogrešnoj politici Zapada – posebno SAD – od uredne NATO članice postala srpsko-ruski Trojanski konj unutar te zapadne vojne alijanse?

 

 

Koliko znam, Crna Gora dugo nije u stanju da odredi prostor za vojne vežbe vlastite vojske. Takođe, zahtev za otvaranjem američke vojne baze pred Crnu Goru nikada nije postavljen. Politika SAD prema Aleksandru Vučiću pomalo me podseća na njihovu politiku prema Slobodanu Miloševiću nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Znamo šta se desilo kasnije i gde je Milošević završio.

 

(SB)

(60)

PROFESOR ŽARKO KORAĆ ZA CRNOGORSKE MEDIJE: “Zapad neće Vučiću oprostiti krađu izbora i…”