To je živa rana sadašnjeg sveta. Zato se ja pitam – verovatno i uzaludno – zašto nema tišine na studentskim protestima za Palestinu? To je pitanje nad svim pitanjima. A ako neko misli da to nije naša stvar i da imamo preča posla, onda i zaslužujemo Vučića, kazao je Krstić.

 

 

 

Nikola Krstić, novinar iz Beograda, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o presudnim danima koji očekuju Srbiju, studentskim demonstracijama i zahtjevima za smjenom režima Aleksandra Vučića. Krstić je govorio i o pomirenju na prostoru bivše Jugoslavije, te ukazao na činjenice o kojima mediji u Srbiji uglavnom šute.

 

 

Na društvenim mrežama širi se poruka iz Srbije koja glasi:

 

 

Samo za studente par istina:

 

 

-Kosovo nije Srbija

-Nato je bombardirao Srbiju jer je država htjela da pobije Albance, svoje građane

 

 

-Srebrenica je genocid

-Šešelj je ratni zločinac

 

 

-Ratko Mladić također

-Košare su izmišljotina

 

 

-SPC izmišljena 1920. godine

–Sveti Sava nije prosvetitelj

 

 

-Rusi su agresori na Ukrajinu

-Samo EU može pomoći Srbiji

 

 

-Crna Gora je nezavisna država

-Republika Srpska je dio BiH i nije država

 

 

-Partizani su bili jedini borci protiv nacizma u Drugom svjetskom ratu

-Četnici su bili koljači i fašistički zločinci – suradnici ustaških zločinaca!

 

 

Ovo je sadržaj objave na društvenim mrežama koja se širi velikom brzinom. Koliko su studenti u opasnosti od strane proruskih i desničarskih snaga koji na demonstracijama mašu ruskim zastavama i pokušavaju iskoristiti priliku te se uz pomoć studenata okoristiti novonastalom situacijom i domoći vlasti?

 

 

Cela ta priča o direktnom ruskom uticaju malo ne pije vodu, iako postoje primese ruskih, klero i nacionalističkih obeležja na samom protestu, upravo zato što je Rusija među prvima dala podršku vlasti u Srbiji, kada su ovi protesti pre sedam meseci postupili. Njihova portparolka i glasnogovornica iz pakla, Marija Zaharova, više puta je lupetala o obojenoj revoluciji, halucinirala režiju Zapada na ulicama Srbije i slične paranoje je malo-malo izjavljivala.

 

 

Druga je stvar da li stranim interesima – i tu nema nikakve mistifkacije – odgovara malo da se ova vlast discipliniju, prevaspita ili pak podseti koliko lako može da izgubi podršku, ako bi samo malo infrastrukturno i logistički se pogurala neka opoziciona masa. To ne bi ovde ništa bilo novo, svuda se to radilo širom sveta, stoga bi Srbija bila samo na toj listi. No, to se ovde, ipak, ne dešava. Da, studenti i studentkinje su i konzervativni, ruski orijentisani, religiozni, ali su upravo ti studenti i studentkinje – vratili Novi Pazar na mapu Srbije. Ti studenti i studentkinje su stavili pored sebe vršnjake i vršnjakinje iz Sandžaka i rekli im da nema čega više da se stide i od čega da se kriju. Je l’ to nije dovoljno? Na tim protestima se obratio ratni veteran Goran Samardžić, mi prvi put čujemo tako nešto na nekom javnom skupu, čovek izjavljuje da je rat koji se vodio devedesetih bio pogrešan.

 

 

Možemo i u toj izjavi da nađemo milion zamerki, ali odnekle mora da se krene. Znate, procesi traju jako dugo, i mislim da raspad Jugoslavije još nije završen kako treba. Da se odmah razumemo, ne pravim ja od studenata svetu kravu, pa da mislim da su oni nepogrešivi i da im nema mana, apsolutno ih ima, itekako mi se ne sviđaju njihovi neki potezi, njihove izjave, njihove ideje, ali ja ništa nisam uradio da ovoj zemlji bude bolje, osim što sam sedeo kod kuće, pisao tekstove i davao intervjue. Ako je to moj doprinos borbi, onda će ova naprednjačka aždaja da vlada još milijardu godina. Mi sada konačno pričamo da će ovoj koza-nostri na vlasti doći kraja, to je ranije bilo nemoguće. Sve ovo treba posmatrati kao veliki kontinuitet, pre samo sedam meseci – mi smo svi bili na ivici da odustanemo od života u ovom kazamatu, ali, evo, postoji neka šansa.

 

 

Jasno je kako Vučićeva vlast negira sve povijesne činjenice, no postoji li ideološka razlika između vlasti i opozicije u Srbiji?

 

 

Ne postoji, nažalost, ali u ovom trenutku na vlasti imamo ratne zločince, masovne, serijske i plaćene ubice, silovatelje, koljače, tajkuneriju, manijake u mantijama, krvožedne propagandiste i ostale ludake svih vrsta, koji su se stavili u službu odbrane svog gospodara sa Andrićevog venca. To što Vi pitate, to su samo igre identiteta, da, ovo su desničari, ovo su, kao, centristi, a tu su negde i neki levičari, a ovde su liberali, ali su oni svi zajedno na istoj osnovi u odbrani ovog poluperifernog kapitalističkog sistema. Sutra ne sme da bude sumnje kada padnu ovi razbojnici da će doći neki dosta ljubazniji i učeniji, ali da će sprovoditi takođe sličnu politiku kao i njihovi prethodnici, jer na kraju dana – pošto više ne živimo u Miloševićevom vremenu, pa nema naročite ezoterije i mistike – najvažniji je profit, a kada nam ovde budu došli u goste izaslanici iz MMF i Svetske banke, shvatićemo da od Petog oktobra nema suštinske razlike po pitanju ekonomije, ali, da, eto, imaćemo možda podnošljivije protuve.

 

 

Koliko je režim Aleksandra Vučića „zaslužan“ za činjenicu da građani Srbije danas sanjaju pristupanje BRICS-u, a ne Europskoj uniji i kako uopće komentirate to što jedan narod želi pristupiti organizaciji u kojoj su mahom diktatori na vlasti, a čije su zemlje fizički predaleko od Srbije da bi ekonomska suradnja bila gotovo neisplativa, dok s druge strane troše novce iz fondova EU a izjašnjavaju protiv pristupa EU!?

 

 

Ovo je odličan primer da se pokaže koliko je ta ikonografija banalna, kao što ste pitali za ruske zastave na studentskim protestima. Prođite Beogradom, videćete da je okićen zvezdicama i plavom bojom Evropske unije, da dođe neki stranac, a da pojma nema gde je došao, verovao bi da je ova zemlja aspolutno punopravna i ponosna članica Evropske unije. Predsednik Srbije ne vadi iz usta evropski put i kako želi da vidi Srbiju u toj zajednici, svaki božji dan se viđa, čuje i susreće sa nekima iz Evrope i uopšte sa zapadne hemisfere. I šta sada? Što ljudi ne vole Evropsku uniju kada im predsednik non-stop sa njima nešto tutumrači? Pa, upravo zato što stvari i nisu tako jednostavne za objasniti.

 

 

Prezir prema Evropi i samom Zapadu je ovde zacementiran nakon NATO bombardovanja 1999. Nakon toga, nijedna vlast nije uradila ništa po tom pitanju da se zemlja izvuče iz tog mračnog vilajeta u koji je zapala, te je ovo društvo nastavilo da tone u tom pravcu. Sa druge strane, Rusija ovde ima već organsku propagandu – ne mora čak ni mnogo da ulaže, iako to čini – jer u ljudskoj prirodi je da se kategoriše i određuje, stoga ako nisu za EU i SAD, onda su za Rusiju i Kinu. Što se mene tiče, to ne mora uopšte tako da bude, možeš da se izdigneš iznad tih hladnoratovskih podela i da posmatraš ovaj svet kao jedan umreženi inferno na zemlji. Pa, pogledajte šta se dešava u Gazi!

 

 

To je za mene lakmus-papir, svi su zaćutali, u najbolju ruku, dok su mnogi, između ostalog, i Srbija pružili pomoć i podršku Izraelu u istrebljivanju palestinskog naroda. To je živa rana sadašnjeg sveta. Zato se ja pitam – verovatno i uzaludno – zašto nema tišine na studentskim protestima za Palestinu? To je pitanje nad svim pitanjima. A ako neko misli da to nije naša stvar i da imamo preča posla, onda i zaslužujemo Vučića.

 

 

Može li doći do pomirenja u regiji ukoliko se svi ne suoče sa svojom prošlosti ili je za takve nade ipak prekasno?

 

 

Dugo vremena sam mislio da je suočavanje sa prošloću nešto što mora da se obavi, a onda sam shvatio da u kapitalizmu nema toga, da će to suočavanje uvek biti na marginama, da će ga pratiti jeretičke misli, te da će uvek biti na neki način prikazano kao nedelotvorno i kontraproduktivno. Druga Jugoslavija je bila zemlja koja se uspešno suočila sa svojom prošlošću, možda je mogla i bolje, ne sumnjam, ali je nakon tog rata se znalo ko su pobednici, a ko gubitnici. Znalo se ko je klao civile, a ko se borio protiv okupatora.

 

 

Znalo se imenom i prezimenom ko je upadao po selima, hapsio, odvodio u logore, streljao, silovao i mučio, znalo se pod čijim patronatom, u ime koje ideje, i na kraju se apsolutno znalo da je to što je činjeno bilo skroz pogrešno. I tu nije bilo dileme. U socijalizmu se znalo ko su četnici, ko su ustaše, ko su bili fašisti, ko su bili nacisti, gde su bili logori, ko je išao u te logore, zbog čega, kako, na koji način.

 

 

Zapadne zemlje nisu baš mogle da se pohvale time, jer su jako brzo u svoje redove upile naciste kako bi mogli da se bore protiv komunizma, jer su tu pretnju videli kao najveću. Zato se osamdesetih i sama Jugoslavija priključuje globalnoj antikomunističkoj histeriji, u vreme Ronalda Reagana i Margaret Thatcher, pa vaskrsavaju mnoge poražene zastave, zbog čega danas više navodno ne znamo ko je pobedio u kom ratu, ko je koga klao, ko je izvršio agresiju, je l’ bilo zločina, a kamoli genocida. Tako da, mislim da u nekom drugom sistemu – koliko god to utopistički zvučalo – možda ćemo se i suočiti sa prošlošću. U ovom, slabo.

 

(SB)

(182)

NIKOLA KRSTIĆ, IZ BEOGRADA: Na vlasti imamo ratne zločince, masovne, serijske i plaćene u*ice, s**ovatelje, koljače, tajkuneriju, manijake u mantijama, koji imaju samo jedan cilj…