Erdogan opet mijenja stranu? Dogovor sa Putinom puca, Amerika u igri... — Sarajevograd.org

Prva pukotina u astanskom formatu rešenja sirijske krize. Iz bliskoistočne alijanse Rusija – Iran – Turska jedino je Ankara podržala raketni udar Amerikanaca, Engleza i Francuza po Siriji.

Komentarišući situaciju uživo za tv-kanal BFMTV, predsednik Francuske Emanuel Makron je izjavio: „Kao rezultat bombardovanja Sirije, razdvojene su Rusija i Turska”. Ovakav rasplet izgleda neobično jer je još sasvim nedavno u Ankari održan samit na kojem je turski predsednik Redžep Erdogan stiskao ruke svojim kolegama iz Rusije i Irana Vladimiru Putinu i Hasanu Rohaniju.

Posle toga su države potvrdile privrženost principu nedeljivosti Sirije i dogovorile se da se zajedno bore protiv separatizma, koji pomaže Amerika podržavajući kurdske Odrede narodne samoodbrane (YPG).

I onda odjednom zaokret! Na kraju krajeva, ko je, ako ne Turska, koja pažljivo opipava politički puls u regionu, znao istinu o prirodi „hemijskog napada” u Siriji.

Tako se pred našim očima slaže geopolitička intriga, čije detalje nećemo saznati u skorije vreme. Uoči samita u Ankari neke arapske agencije saopštile su da je poziv da dođe u Ankaru navodno dobio i predsednik Sirije Bašar al Asad, ali da je predlog odbio pod izgovorom da je „zauzet“.

U međuvremenu, Makron je u pomenutom intervjuu saopštio da je i on planirao da se u Turskoj sretne sa predsednicima tri države. „Dok nije korišćeno hemijsko oružje i dok se situacija u Istočnoj Guti nije zakomplikovala, što je grubo narušilo rezoluciju koju smo pre nekoliko nedelja mi i Rusija podržali, ja sam lično predlagao da dođem u Tursku, gde bih se sreo sa predsednicima Putinom, Erdoganom i Rohanijem“, rekao je Makron.

Pošto je nabacio da je njegov predlog uneo nesaglasnost na liniji Moskva – Ankara, Makron je dodao: „Francuska produžava da ispunjava svoju međunarodnu ulogu – da vodi pregovore sa svim stranama. I ja ću nastaviti rad na tom zadatku da privedem Rusiju i Tursku za pregovarački sto”.

Dešifrujući njegovu izjavu, glave lome mnogi turski eksperti. Šta se dogodilo, postavlja pitanje turski portal Yeni Çağ i nastavlja: „Ankara, ne čekajući dokaze o navodnom hemijskom napadu u Guti, postavila je Asada na stub srama. Možda je Erdogan poverovao da će SAD u Siriji preći na irački scenario, pa se brže-bolje stavio na stranu Amerikanaca? Rusija je posle takvog verolomnog poteza Turske izjavila da su turski vojnici dužni da napuste oblast Afrin i da ostave tu teritoriju Siriji. Predsednik Turske na ovakav način odgovara Rusima: ‘Mi znamo kome ćemo predati Afrin!’

„Turskoj je neophodna dosledna spoljna politika, sa jasnim ciljevima, gde bi ona mogla da insistira na svojim prioritetima i nacionalnim interesima, gradeći usput poverenje sa susedima i velikim geopolitičkim igračima. U pokušaju da stvorimo nekakav balans između Rusije i SAD, može se lako desiti da izgubimo sve“, zaključuje urednik turskog dnevnika.

Za sada, smatra tursko izdanje Milli Gazete, „rezultat krize u Istočnoj Guti je pomeranje Turske ka zapadnom pravcu, dalje od Rusije i Irana, uprkos tvrdnjama Ankare da je zauzela poziciju na sredini”. Primetimo na ovom mestu jedan važan momenat. Ako je Erdogan ranije diplomatski manevrisao između Moskve, Teherana i Vašingtona, danas je počeo aktivno da uključuje Pariz i London.

U isto vreme, Makron govori o „približavanju pozicija Pariza i Ankare po pitanju rešenja siriskog konflikta”. To jest, Turska podriva astanski format. Ipak, Rusija i Iran nemaju nameru da odbacuju Tursku iako su se u međusobnim odnosima pojavili elementi udaljavanja, koji se objašnjavaju ne baš profesionalnim geopolitičkim planiranjem koje provodi turski lider. Na tu temu piše i glavni urednik grčkog portala Ekathimerini Nikos Konstandaras:

„Erdogan se pogubio. Imajući u vidu kako je Rusija dozvolila Turskoj da zauzme Afrin, aktuelno ponašanje Turske ne može se nazvati drugačije nego crnom nezahvalnošću. Sve podseća na slučaj oborenog ruskog aviona. Turska insistira da Amerikanci izvuku kurdske vojnike iz Manbidža, ključne strateške tačke na severu Sirije. Sa druge strane, Vašington je svestan da bi takav korak samo još više otvorio vrata ionako velikom iranskom uticaju u tom važnom regionu”.

Po našem mišljenju, Ankara će i dalje tražiti ustupke od SAD u vezi sa Kurdima ne bi li ušla u provincije koje su okupirali Amerikanci i njihovi saveznici. Pored toga, postoji sasvim realan rizik da Ankara potraži nove modalitete saradnje sa ISIS ili sličnim džihadističkim organizacijama. Turska bi to mogla uraditi u pokušaju da objedini sunitske snage u Siriji da bi time oslabila poziciju Irana, kako u Siriji, tako i u Iraku.

Drugi senario: Ankara i Vašington neće postići dogovor, što će staviti pod znak pitanja tursku vojnu akciju u Siriji. Tad će Turska biti prinuđena da rešenje za kurdsko pitanje potraži u Moskvi i Teheranu. U tom slučaju postavlja se pitanje da li će i kako turskog lidera uopše primiti Putin i Rohani?

Ankara je započela igru žongliranja između Rusije, Irana i SAD, a efekti njene politike uskoro će početi da se prelivaju i van tog regiona. Dosta toga je još pred nama.

Stanislav Tarasov (Standard.rs)

(541)